|
         |
 |
Tog jutra sam u gljive pošao sam. Nekada sam voleo to da radim, sada nekako sve manje. Šuma nije šala, godine nisu šala, ipak samom mi je priroda nekako drugačija, tajanstvena. Ne znam kada sam se spakovao, već sam na putu, odredište još nisam odredio. Ići tamo ili onamo, vreme je baš kako treba, šta god odlučim neću pogrešiti. U čudnoj godini, nekako neobičan dan, glava je prazna. Mislim bez cilja, kao pokrenut vodenički točak bez žita. Prepuštam se putu, odvešće me u šumu sigurno. Odužila se vožnja, još se nisam zaustavio. Nekakva šuma pored me vuče, da me svuče s puta. Na krivini zgodan usek, kola sama skretoše. U ušima mi blago zuji od onog praznog točka, da se osvrnem gde sam? |
Crveno cveće, Ramaria botrytis
|
|
Leto je u punoj snazi, masivne krošnje dopuštaju svetlu tek da priviri. Bukva caruje, tu i tamo poneka smreka. Kako po stoti put opisati silazak niz padinu, a da se ne ponoviš? Ova padina je baš strma. Kao u dubokom moru, ne vidi se dno, silazim pažljivo. Jedno je sigurno, ovde do sada bio nisam. Zujanje prestade, nadvlada ga zvuk vode u pokretu, negde tamo dole. Blato je ispod lišća, strašno je klizavo. Držim se za mladice bukve, grlim stabla, stupam ko po minskom polju. Više ne vidim onu šumsku stazu koja me je ovamo dovela. Telefon nema više signala, ne mogu ni glas da prebacim preko. Reklo bi se najviši stepen samoće.
|
Žuto cveće, Cantharellus melanoxeros
|
|
Zastanem, snimam okolinu, gljive su svuda oko mene. Nekako su drugačije, deluju mi kao šumski cvetovi, žuti, crveni, krem. Od toliko boja mozak se baš zagreje, da sve to isporuči vlasniku. Kad je ovako lepo ja sednem ili se podbočim štapom, pa upijam. Jesam li siguran da su ovo gljive? Koliko puta sam bio iznenađen njihovom pojavom. Valjda sa iskustvom to treba da prestane, iznenađivanje, nikako. Vetra nema ni za dašak, ne da šuma. Iz ovog blaženstva prenu me tanak ali jasan zvuk. To je dole, na onoj zaravni. Preterano je mračno za sredinu dana, ne razmišljam logično u ovakvom okruženju. Po silasku imao sam šta i da vidim. Veliki orao mišar raširio krila, ko na kakvom grbu i zatvara mi put. Šta će gospodar visina ovde na zemlji, zarobljen gustim krošnjama? Ne mogu da dođem sebi, hoće li progovoriti, ukazati mi na skriveno blago? Povratio sam se malo, pokušavam da ga zaobiđem, ne dozvoljava. Jesam li nešto pogrešio, uvredio šumu?
|
Čuvar ljubičaste zemlje, Buteo buteo
|
|
Osećam se nekako uzvišeno, ova ptica nije neprijateljska, spušta krila i otvara mi prolaz. Zakoračim pored čuvara, osećam neki napon u vazduhu kao da će da varniči, ciljam u onaj mrak iza njega. Nije mi baš jasno ali orla više ne vidim, trebalo bi da je tu negde. Kakav je to bio znak? Je li to uopšte bio znak? Čovek je najviše sujeveran kada je sam, sigurno je bio znak. Spuštam se u čučanj, popravljam pertle. Oči mi se vezuju za najbliže okruženje. Oko mene je ljubičasta zemlja! U pečatima izviru ljubičasti izvori ili ključa ljubičasta lava ili mi nešto nije u redu sa očima, dugo sam u pomračini. Mlazevi lave se šire, uzdižu, zaustavljeni u vremenu. Ne znam koliko sam dugo koračao kroz ljubičastu zemlju. Najzad ona poče da bledi, a ja konačno ugledah dno ove padine, narogušenu rečicu kako udara po kamenju.
|
Lubičasta zemlja, Gomphus clavatus
|
|
Po strani se pružilo veliko stablo bukve. Svo je rascvetano narandžastim šeširima. Jeste bila nekada bukva ali je sad njihovo vreme, a posle njihovog vremena opet će doći kakva bukva. U međuvremenu je došao čovek da pokvari, isprlja, uništi. Krećem se niz kanjon, tako mi je najlakše. Stena je klizava, strane se zatvaraju, pa opet otvaraju. Na zgodnom mestu izlazim iz useka. Pored mene zeleni stub, a na njemu vise purpurni čovečuljci. Čekaj, čekaj, jesi u posebnom raspoloženju ali ovo mi deluje preterano, viseći purpurni čovečuljci!? Izbliza deluje još nestvarnije, jesu to su purpurni čovečuljci. Ako je onaj orao bio na ulazu u ovaj svet, ovo je valjda nekakav izlaz ili izlaza nema? |
Ljubičasta zemlja, Gomphus clavatus
|
|
Šuma dozvoli suncu da joj dotakne koren, put se naglo otvori preda mnom. Sad je sve nekako normalno, prirodno ili je u stvari ono malopre bilo normalno, prirodno? Bilo kako bilo, čeka me popriličan uspon ako hoću do kola. Ko se ne bi izgubio ovde, a ja sigurno jesam. Ne vredi, suviše je svetlo da se pojavi neko šumsko biće da mi ukaže na put. Na jednoj padini ugledah nešto ohrabrujuće, putokaz od gljiva. Ovo mora da je znak, ne to mora da je znak, moje izbavljenje. Bez pogovora pratim ukazani pravac. Nekako letim po onoj strmini. Procena je da ima još dosta pod ručnom da se ide, ako uopšte idem u pravom smeru. Nedugo zatim stižem do granice šume. Gle, pa kola su tu, neko ih je dogurao ovde, a cenim da bi trebalo da budu skroz na drugom kraju.
|
Rascvetano deblo, Pluteus leoninus
|
|
Danas je šuma bila posebno mi naklonjena. Uvek je bila ali danas. Ne moram da se trudim, ovo mesto neću naći na mapi, znam to. Izroniće kao ostrvo u moru na nekom drugom mestu, gde budem zagrlio šumu. Ne znam samo da li ovo iskustvo da zadržim za sebe ili da ga nekom kažem? Taj mora da bude poseban da bi poverovao. |
Purpurni čovečuljci, Orchis purpurea
Putokaz u šumi, Amanita muscaria
|
|
